Prvo sam pomislio da misli da sam magarac, ali posle 14 godina života u Beogradu sa titulom "doseljenika / pridošlice / dođoša / provincijalca", ono što mi je ona rekla je upravo ono što me nervira u ovom gradu.
Promena sredine je najstresnija stvar u životu. Plakao sam kao kiša kad su mi u osnovnoj školi promenili učiteljicu, pa je nekako bilo logično da ću grcati i kad promenim grad u kojem živim.
Da li sam plakao? Samo prvog dana nisam, jer sam bio previše srećan što živim sam i što sam istripovao da sam svoj čovek, već sutradan je otišla cela rolna WC papira i hteo sam da se vratim kući jer sam bio ubeđen da me Beograd ne voli. Avaj, moj tužni živote.
Svi mi koji dođemo sa strane u veliki grad u sebi gajimo taj lokal-patriotizam. Naš rodni grad je najlepši, najbolji, svi ljudi se znaju, kulturne znamenitosti, istorija i tako u beskonačje.
S druge strane dođoši neretko ne vole Beograd jer je metropola koja zahteva određenu dozu opuštenosti koju oni nemaju. Dođoša je sramota da pita gde je neka ulica ili na kojoj stanici treba da siđe, srećom tu je Google, sve mu je daleko i gradski prevoz mu je užas jer se navikao da svuda stigne peške za 15 minuta. Koliko samo puta moja majka nije htela da kupi prazan burek u pekari jer ju je bila sramota.
"Sine, ovi moji u Valjevu redovno gledaju u korpu kad kupuješ".
To je sve sindrom koji je uglavnom specifičan za malu sredinu i koji mnogi ponesu sa sobom u Beograd, u kojem ta pravila ne važe jer svako gleda svoj život. I tad nastane problem.
Ne mogu da se adaptiraju jer zapravo ne žele da se adaptiraju. Njima je njihov grad najlepši i najbolji i veliki grad je užas u kojem ne žele da ostanu. Smeta im nadrndana žena u trafici, vožnja s jednog kraja na drugi kraj grada, gužva, ljudi -ma, svi su im krivi.
Mene dođoša nerviraju drugi dođošikoji bljuju i pljuju po Beogradu i to samo zato što se nisu ni potrudili da zavole ovaj grad.
Nisam ga ni ja voleo na početku, i kao što rekoh suza je suzu sustizala, ali onda sam sve ono što me nervira stavio u drugi plan i počeo da se fokusiram na stvari koje mi se sviđaju.
Najgora fela dođoša je ona koja napravi karijeru i život u Beogradu, a onda ga zdušno na proslavama i slavama pljuju u svojoj rodnoj grudi, dok se ostatak prisutnih za stolom iščuđava.
Onda nije ni čudo što vas Beograd neće - jer ga ni vi ne želite. Beograđani često kažu da njihov grad pruža ruke svima, ali ako je ti ne pružiš, nemoj džaba da dolaziš.
Moja baka lepo reče: "Magarac u Beč, magarac iz Beča" - u prevodu - džaba si išao, ako ništa nisi naučio.
Izvor: Žena Blic
