Pre skoro 5 godina tog 17. marta 2015. godine Đorđe nije ni slutio da je poslednji put doručkovao kod svoje kuće sa svojom ženom i ćerkama. Nakon što je popio kafu, poigrao se malo sa decom i otišao na posao. Bio je to njihov poslednji idiličan, porodični trenutak.
Kada je nakon posla stigao kući nije zatekao ni ženu, ni decu. Prvo ih je potražio ih je u komšiluku, ali bezuspešno. Onda mu je komšija rekao da je ispred njegove kuće video hitnu pomoć i policiju. Tako je i saznao - odveli su ih, prenosi njegovu priču B92.
Đorđe je odmah otišao u policiju, odakle su ga uputili u Centar za socijalni rad ,ali Centar je bio zatvoren. Morao je da sačeka do jutra.
Početak hoda po mukama
Kada su se vrata Centra otvorila, rečeno mu je da mu je žena na lečenju na psihijatriji, a da su ćerke u hraniteljskoj porodici. Šokiran i zatečen, želeo je da vidi svoju decu, ali to mu nije nisu dozvolili. Tada su mu rekli da se prvo pobrine za suprugu, pa će mu vratiti decu.
"Tri dana sam čekao da ispune ta obećanja. Svaki dan sam odlazio u Centar. Kada sam četvrtog dana tražio svoju decu, tadašnji direktor mi je rekao da ih neću dobiti nazad dok je on živ. Započeo sam štrajk glađu u Centru, četiri dana sam bio bez vode i hleba. Poslednjeg dana, po direktorovom naređenju, obezbeđenje me je izbacilo", potrešeno priča Joksimović.
Đorđe je iz očaja, vođen isključivo urođenim očinskim instinktom, uzeo je ranac, flašu vode, obuo "starke" i pošao peške - u Beograd.
Nada umire poslednja
U nadi da će mu neko tamo u glavnog gradu pomoći, krenuo je starim putem za Beograd, preko Topole, do Mladenovca. Morao je da se kreće pored auto-puta, zbog čega ga je zaustavila policija i rekla mu da mora da nastavi drugim putem. Đorđe se vratio nazad, i uputio novim putem ka Avali.
"Krvario sam. Došli su policija i hitna pomoć. Tražio sam samo zavoj, ali mi ga nisu dali. Rekli su mi da nisam sa te teritorije i da nemaju obavezu prema meni. Onda je naišao čovek sa francuskim registracijama, žuta tablica, audi, pamtim kao da se danas desilo. Stao je i pitao da me odveze do hitne pomoći. Samo sam mu tražio zavoj. Zavio sam nogu i stigao sam pred vladu oko šest sati ujutru", prepričava za B92 Joksimović.
Nove barijere
Pred Vladu Srbije stigao je nakon 16 sati pešačenja. Kako kaže, sačekalo ga je obezbeđenje. Legitimisali su ga i dali mu sendvič i sok. Đorđe je tražio da razgovara s nekim ko može da mu pomogne, ali mu je preneto da ne mogu da ga prime i da se vrati za Kragujevac.
Ipak, odlučio je da ostane ispred vlade još nekoliko dana. Ovog puta nije bio sam. Oko njega su se okupili ljudi koji su rešili da ga podrže. Stizala je podrška sa svih strana – iz Sombora, Subotice, inostranstva. Ljudi su mu donosili hranu i piće.
Petog dana rečeno mu je da se obrati Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Neispunjena obećanja
Kako svedoči, u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja nije naišao na razumevanje.
"Jedna osoba mi je rekla da se smirim da ne bih završio u jarku. Tada sam dobio još veću energiju i rekao da se neću smiriti dok ne dobijem svoju decu i da sam u pravu što želim da mi ih vrate", navodi on.
Joksimović dodaje da su mu na kraju rekli da će rešiti njegov slučaj, da se vrati u Kragujevac i da će za nekoliko dana moći da preuzme decu.
Tako se kući vratio s obećanjima, od kojih za pet godina nijedno nije ispunjeno.
Šta se, zapravo, desilo
Joksimović priča da je, pošto je tog kobnog dana otišao na posao, supruga izvela decu da se igraju na igralištu pored reke. Prišao im je komšija koji živi u blizini i upitao je šta radi sa decom. Ona ga je oterala, jer ga nije poznavala.
Taj komšija je ubrzo prijavio da je htela da udavi svoju decu u reci. Đorđu motiv za prijavu i dalje nije sasvim jasan, ali to je bio glavni povod za odvođenje dece.
Da je komšija lažno prijavio ženu Đorđe tvrdi jer deca u Centar nisu odvedena mokra. Smatra da je sve to organizovano kako bi deca bila data na usvajanje. Kaže da je saznao da je bilo reči o tome da će mu najmlađa ćerka završiti u Švajcarskoj.
On smatra da je njegova žena, koja je još uvek u bolnici, doživela nervni slom onog trenutka kada je saznala da su joj decu odveli u hraniteljsku porodicu.
Đorđe kaže da je tokom 23 godine radio u Ministarstvu odbrane, ali je bio smenjen i sa svoje pozicije prebačen na nižu, da bi na kraju dobio otkaz. On smatra da je koren trenutne situacije upravo u poslovnim neslaganjima iz prošlosti. Ipak, to su za sada samo spekulacije.
U sudskoj presudi o oduzimanju dece stoji da je to urađeno zbog toga što SUMNJAJU u njegovu sposobnost da brine o svojoj deci, tvrdi Joksimović i nastavlja:
"Imam dokaze da su veštaci tvrdili da mogu da čuvam decu. Naravno, to bi bilo uz nadzor Centra za socijalni rad, jer su devojčice male. Sud je sve to odbio, da bi me osudili za šta niko u svetu nije osuđen – za sumnju. Na taj način, deca su mi oduzeta", svedoči Joksimović.
Kako kaže, iz Centra za socijalni rad iz Kragujevca nisu mu predočili nikakve uslove koje mora da ispuni kako bi mu deca bila vraćena i odbijali su svaku komunikaciju s njim, sve dok je bivši direktor bio na rukovodeći.
Đorđe je više puta od Centra tražio da, ako već moraju, deca budu smeštena u hraniteljskoj porodici iz Kragujevca za vreme postupka, kako bi mogao da ih viđa bar vikendom. Ali, nikakav odgovor nije dobio.
U međuvremenu direktor Centra je promenjen, pa je uspeo da ostvari bolju komunikaciju sa Centrom. Ističe da se sadašnji direktor složio sa njegovim zahtevima i da je dogovoreno da se ponovo pokrene sudski postupak, kako bi mu privremenom merom bilo omogućeno da decu viđa bar vikendom.
Film „Otac“
Njegovu životnu priču zapazio je i reditelj Srdan Golubović i pretočio je u film „Otac“, koji je osvojio dve nagrade na filmskom festivalu u Berlinu, a potom otvorio i ovogodišnji FEST.
Iako je po njegovoj priči snimljen film, Đorđe je rekao da mu popularnost ne treba. On ističe da film nosi važnu poruku i nada se da će ona pokrenuti rešavanje priča sličnih njegovoj – punih muka, bola i borbe.
