To je jedina buka koja mi ne smeta, jer znaci zivot, detinjstvo, nevinost, mladalacku neartikulisanost... a to je sve lepo. Ali gde su deca? Cujem, ima raznih decijih kampova, organizovanih radionica... i sve se placa.
U moje vreme, toga nije bilo, nego kad smo mali, spakuju nas kod babe, pa kod tetke, ujne...samo da tamo postoji neko dete, neko drustvo.
Ja sam imala drugaricu koja je zivela u kuci odmah pored babine. Male, gradske kuce sa kapijom i dvoristem, onda nekoliko stepenika i u njenom i u babinom dvoristu rasle su kajsija, sljiva i dve jabuke, ali i raznobojne ruze, lepe, kate, dalije...
Nas dve bi smo sortirale opale latice i u debelom 'ladu spremale rucak po ceo dan. Posude koje su glumile serpe i lonce, bile su konzerve od pastete i poneka malo veca, a varjace - stapici od sladoleda. Sa malo vode zamesamo zemlju i onda od blata pravimo kuglice koje su nekada bile cufte, a nekada kolaci koje smo ukrasavale laticama. Ruke prljave, zavuce se blato ispod noktiju, ali se to sve lepo opere starom cetkicom za zube koja je tome i sluzila.
Onda zovemo babu da joj pokazemo, da je posluzimo i da nas malo hvali. Morala je da glumi odusevljenje, da nam se obraca kao da je stvarno dosla u goste, i da kaobajagi proba. Kad zavrsimo sa ruckom, odemo kod moje drugarice. Stara kuca sa debelim zidovima, dnevna soba u polumraku da bude prijatno. Poredjamo lutke na krevet i onda se pravimo pametne. Ja kao izigravam uciteljicu i drzim neko predavanje, ali mnogo je bitnije sto ih svaki cas opominjem "sedi lepo, ne krivi se", "ponovi sad sta sam rekla", "deco, ovo je jako vazno"... Mislim da su lutke imale najvise casova muzickog, jer smo ih ucile neku novu pesmicu. Posle nas njen tata odvede na sladoled - jedna kugla u malom kornetu. Meni vanila.
Povremeno, posle dorucka, deda donese dopisnice "da se javimo mami i tati". Na razglednici ne moze mnogo toga da stane, pismo je preopsirno, a dopisnica taman. U dve recenice napisem kako nam je lepo, kako se igramo po ceo dan i gotovo. Ostatak, dopise deda.
Onda, na nekoliko dana idem kod tetke, najmladje sestre moje mame. Imala je u spavacoj sobi lutku koje se tada zvala "italijanska" ili "spavaca lutka". Sluzila je kao ukras na krevetu u spavacoj sobi. Velika, sa ustirkanom pundjom, u krinolini punoj sinteticke cipke koja se namestala u pun krug kada lutka sedi. Zauzimala je trecinu kreveta. Znala sam da lezim pored nje satima i da je gledam. Imala je i prave trepavice, pa kad legne - ona zmuri. Lutka - devojka. Koje cudo "tehnike".
Sama cinjenica da sve to pamtim, dovoljno govori o tome koliko je bilo lepo.
Deca mojih prijatelja su ovih dana u nekom od kampova na planini, jezeru...u letnjim skolama stranih jezika... kazu - vazno je da je sve organizovano.
Mnogo je vaznije da imaju sta da zapamte.
Sva ta secanja tako lepo legnu na dusu.
Narocito vikendom.
Izvor: AllMe
