Kad se muškarac razvede ili ne daj bože ostane udovac, kompletna familija i prijatelji mu daju podršku da se što pre ponovo oženi, da nađe neku finu i dobru ženu koja će da mu pravi društvo, kuva, pere... Vodi računa o njemu.
Kad se ženi tako nešto desi, njoj ne treba niko. Tako kažu.
Nismo svi isti. Ima žena, koje da bi bile kompletne, moraju da imaju muža ili stalnog partnera.
Jedna moja drugarica je govorila kako ne može da bude sama, pa je ulazila u veze „da premosti“ do onog pravog.
Druga je ostala u braku sa mužem kojeg je odavno prestala ne samo da voli, več i da trpi, zato što je finansijski bila zavisna od njega. Treća ne može samostalno da donese ni jednu odluku. Uvek mora da dobije potvrdu – od toga sta ce da kuva, do kupovine cipela.
Svako daje ono što ima. Neko novac, neko podršku, neko komplimente. Pitanje je samo da li to davanje odgovara potrebama. Ako se poklopi, onda je super. Muškarac je lako otkrio njenu tajnu, tj. zna šta da radi da bi ona bila zadovoljna, a možda i srećna.
Ima žena koje su same sebi dovoljne. Materijalno, mentalno… na sve načine, 100%. Ali njima treba još jedno 20% „nečega“, neke senzacije, nečeg sto ce da im poremeti rutinu.
Pokloni je ostavljaju ravnodušnom, a njega svrstavaju u kategoriju „klasično, dosadno“. Ali ako se poklon uruči na neoubičajen način, onda i nešto sasvim obično, kao jedan cvet, postaje mala senzacija, dobija novo značenje.
Probleme rešava sama, ali ako on uspe da joj skrene misli sa problema, makar na kratko, onda on postaje njen prirodni sedativ. Ako je umeren u komplimentima, ako oni ne postanu fraze… onda je ON bingo.
Ta žena više nije tajna.
Da se vratim samo na kratko na početak.
Svakoj ženi treba neko na koga će da se nasloni i osloni.
Gorica Nešović
Izvor: AllMe
