Ne slažem se sa onom čestom rečenicom "Malo dete mala briga, veliko dete velika briga".
Kad preletim kroz ovu 21 godinu unazad, kao da se i ne sećam svih onih teških situacija - prvi brohnitis, visoka temperatura, slomljena ruka, gips na nozi, prvi put sam tramvajem do škole... U stvari, svaka faza u odrastanju imala je neke lepe i neke malo teže situacije. Lepe ostaju večito u srcu i duši, a one teže postanu anegdote.
Dok nije napunio tri godine, vreme je tako sporo prolazilo. Onda je u talasima prolazilo sve brže.
Albumi sa fotografijama - kupanje u peni kao u filmu, prvi odlazak na more kada su ga prve noći izujedali komarci da sam dete jedva prepoznala ujutru. U kišobran kolicima zagledan negde u daljinu, tu smo fotku zvali "mali Buda". Sa dedom na Divčibarama, jurca sa komšijskim psom. Prvi dan škole u dvorištu na priredbi. Nekoliko godina kasnije, on svira gitaru na priredbi za neke nove prvake.
Letovanja, letovanja...Ceo jedan album sa Bohinja kod najbolje drugarice i mnogo dece. Pubertetska faza sa kosom koja je upadala u oči, jedva da smo dve fotografije napravili tada. Bežanje iz škole nema foto zapis, ali to smo nekako prošli. Durenje, preglasno smejanje...
Onda, gimnazija - te su fotografije uglavnom kod njega. Bilo mu je stalno dosadno u školi - ili sve zna ili ga pojedini predmeti ne zanimaju. "Filozofiranje" o tome kako ne mora da čita jer "sve ima na netu". Onda me na početku IV godine pitao "Jel imamo mi nesto od Niče-a". On je jedan od retkih koje poznajem a da su pročitali Glembajeve. Pala sam u nesvest.
Kad je prvi put izašao "uveče, sa društvom", meni se prispavalo u 10h, kao muva CC da me je ujela.
Prošle godine išao u Indiju. Ostao 4 meseca, da spozna nematerijalne vredosti života. Išao od severa do juga, upoznavao razne ljude, vozio se vozom i po 72 sata, snalazio se sam. Vratio se pun neke topline, sa novim sjajem u očima... ali i sa idejom da je "diploma bezvredno parče papira..." (jaoooj). I to se rešilo.
Sad studira.
A ja? Treptim i treperim i kad spavam.
Od kako se rodio, trudim se da ga razumem - i kad je plakao kao beba i kad je pravio s*anja i kad se radovao, inatio... Zna i on, da kad spustim glas za pola tona - mora da ćuti i sasluša, da je situacija ozbiljna. Ali naučio je i da sam donosi odluke i da odgovara za njih.
Godinama sam pila kafu sama, ali vec nekoliko meseci, kad se vratim kući sa radija, čim čuje vrata vikne iz svoje sobe "Ćao!" Onda izađe - "Majka, jel pijemo kafu?" A kafa znači razgovor o svemu i svačemu, ...jer tek je počeo dan. Popodnevna vec ima neku temu konkretnu.
Pre neki dan slavili smo 21. rođendan. Moram na prste da se popnem da ga zagrlim. "Srećo majkina, velika, lepa, pametna..." On se smeje. Tetka (moja sestra) vec tradicionalno pravila tortu. Ja pravila dve pite (po želji). Posle su otišli "napolje" u kafić.
Ne brinem. Znam da ako se bilo sta desi i dobro i nedajbože loše - prvo će mene da zove.
Ljubi ga majka. Čovek.
P.S. Sve sam se trudila da ne budem patetična, nego samo da preletim malo unazad, ali cela sam se istopila. Od svega.
Autor: Gorica Nešović
Izvor: AllMe
