Piše: Božidar Mandić
Nije lako odgojiti epohu. Ruso je kazivao ni dete. Potrebno je zrelo patronatstvo, razumevanja i podrške... Najposle vere u samog sebe. Poštovanje i poštenje. Ko poštuje stvarnost ne može da bude nepošten. Ljudi su loši roditelji čoveka, čovek je dobar roditelj ljudima.
Ni sad nemam dileme kad bi me neko od troje moje dece pitalo: moral i humanost ili društvena pljačkaža? Odgovorio bih: prvo. Još više me raduje da i moja deca svoju decu odgajaju u tom duhu. Eto, imalo je smisla decu odgajati u šumi, oni su zapamtili lice humanosti i ne zaboravljaju njegove konture.
Često me ljudi pitaju kako da vaspitaju svoju decu kad je ceo svet uronio u materijalne vrednosti. Kažu da je sada u školskom dvorištu važnije imati patike skupe marke nego biti drugar. Roditelji su danas nezreli jer imaju takve dileme.
Oseća se nedostatak roditeljstva prema planeti, prirodi, idejama… Deca se i mogu podmititi i potkupiti, može im se servirati lažno opravdanje zauzetošću i opterećenošću, ali život ne možeš prevariti, možeš ga samo izdati. Nezainteresovanost odraslih je znak nezrelosti i nedovršenosti sopstvenog sazrevanja. Na sve strane razbacuju se autoritativna znanja, a sami autoriteti prepuni su bola. Bez prisnosti, teško je znanjem oblikovati drugog. Pravi roditelj je onaj koji nikog ne uči, već se predaje, pokazuje i paradigmatizuje.
Dete retko ko – ili gotovo niko – ne poštuje. Ceo proces pretvorio se u intelektualno tutorisanje. Odrasli ljudi kažnjavaju sebe jer ne liče na decu. Mnogo bi više otac i majka mogli od svog deteta da nauče nego obrnuto. Čovek se izgubio u želji da bude važan, pri tome zapostavljajući potrebu deteta da istražuje, primećuje i slobodno stvara. Okviri pedagogije i didaktike su toliko narasli da se ugušuje ljubav prema detetu, malom čoveku nespremnom da razume ovaj svet.
Kad odrasli budu respektovali dete, doći će do promene sveta nabolje. Roditelji zaljubljeni u proizvodnju oružja i oruđa (prvostepene opasnosti) nisu dobri roditelji budućnosti.
Dete niko – ponoviću – ne poštuje jer bi tada i samo čovečanstvo moralo da se pretvori u odgovornost, čistotu, pogled koji razvija duh narednog vremena, a ne razara ga. To je teže nego pomagati deci tako da je njima još teže. Pomagati deci, tako da je njima još teže, osuda je vremena u kojem živimo i negujemo iskrivljeno lice otuđenja. Niko nikom više ne treba. Ljudi su pojeli druževnost, zajedničko trošenje vremena, prisnost i prožimanje duša. Dete na to još ne pristaje, mada je često prisiljeno u strpanom prostoru, stešnjeno među aparatima i predmetima, da ponekad ugleda svoje roditelje i prevaspita ih.
Izvor: Danas
