“SAMO MAMI NEMOJTE GOVORITI DA JA TATU ISTO VOLIM, MNOGO”

Za dete su mama i tata nešto celo i važan deo njega samog.

Foto: Freepik.com Foto: Freepik.com

Deca vole svoje roditelje jednako silno, nezavisno od demonstriranog ponašanja roditelja. Za dete su mama i tata nešto celo i važan deo njega samog.

Na prijemu: (dečak 6 god. teže neurotičko rastrojstvo)

– S kim živiš?

– S mamom.

-A tata?

 

– Poterali smo ga.

– Kako to?

– Razveli smo se od njega, on nas unižava, on nije muškarac, uništio nam je najbolje godine…

Na prijemu: (adelescent 14 god. teški oblik migrene, nesvestice, delikventno ponašanje)

– A zašto nisi nacrtao tatu, pa vi ste jedna porodica?

– Bolje da ga uopšte nema, takvog tate.

– Kako to misliš?

– Mami je sav život ispoganio, ponašao se kao svinja, sada radi…

– A lično prema tebi tata, kako se ponaša?

– Šta znam, ne viče na me kad dobijem jedinicu.

– … ništa više?

– Ništa više, …a šta drugo od njega?

Ja čak i novac sam sebi zarađujem za izlaske.

– A kako zarađuješ?

– Pletem košare.

– A ko te je naučio tome?

– Otac, on me je uopšte mnogo čemu naučio. Znam i ribu da lovim, mogu da vozim kola, znam pomalo da radim sa drvetom, letos smo čamac skpili, idemo zajedno na ribolov.

– Kako to da sediš u čamcu sa čovekom kojeg bi bolje bilo da nema na svetu?

– Pa, uopšte s njim je meni i zanimljivo… Kada mama nije sa nama, nama je lepo. To se ona s nama ne slaže, a ja mogu i s mamom i s tatom, kada nisu zajedno.

 

Na prijemu: (devojčica 6 god. problemi u komunikaciji, nepažljiva, noćni košmari, muca, grize nokte itd.)

– Zašto si nacrtala samo mamu i brata, a gde ste ti i tata?

– Mi smo na drugom mestu, da bi mama ne bi bila ljuta.

– A ako vi budete svi zajedno?

– To je loše.

– Kako to loše?

– … (devojčica plače)

Kroz neko vreme:

– Samo mami nemojte govoriti da ja tatu isto volim, mnogo.

Na prijemu: (adolescent s teškim neurotičkim rastrojstvom)

– …vaš sin zaista veruje da je njegov otac umro?

– Da! To smo mu specijalno rekli da ne bi, ne daj Bože, hteo da se vidi sa njim, pa da pokupi njegove osobine, ali ja i njegova baka o ocu sve najbolje govorimo, da se ne bi sikirao i da bi se trudio da bude dobar čovek.

Na prijemu: (Dečak 8 god. teška depresija i još nekoliko drugih bolesti)

– A šta je sa tatom?

– Ne znam.

Obraćam se mami:

– Vi ne govorite o smrti oca?

– On zna, govorili smo o tom (mama plače), on i ne pita, ni fotografije neće da gleda.

Kada je mama izašla iz kabineta, upitala sam dečaka:

– Da li bi voleo da znaš više o tati?

Dečak oživeo i prvi put mi gleda u oči.

– Da, ali ne sme se.

– Zašto?

– Mama će opet da zaplače, bolje ne.

Razbijene porodice

Za vreme rada sa decom, u svojoj praksi sam se srela sa sledećim faktima:

Deca vole svoje roditelje jednako silno, nezavisno od demonstriranog ponašanja roditelja. Za dete su mama i tata nešto celo i važan deo njega samog.

Odnos deteta prema ocu i oca prema detetu uvek formira mater. Mame su posrednici između oca i deteta, upravo one transliraju detetu: ko je njegov otac, kakav je i kako se prema njemu treba odnositi.

Mama ima apsolutnu vlast nad detetom, ona sa njim radi sve što zahte, svesno ili nesvesno. Takva silu je od priroda data ženi, da bi potomstvo lakše moglo preživeti. Najpre je mama sav detetov svet, a kasnije isto ona uzvodi dete u svet kroz sebe. Dete poznaje svet kroz mamu, njenim očima vidi svet, obraća pažnju na ono šta je značajno za mamu. Svesno ili nesvesno mama aktivno formira dete i njegovo zapažanje. Sa ocem dete takođe poznaje mama, ona mu translira stepen važnosti oca. Ako mama nema poverenja u muža i dete će da izbegava oca.

 

Na prijemu:

– Moja ćerka ima godinu i 7 meseci. Vrišteći beži od oca, a kada je on uzme u ruke – plače i otima se od njega. A u poslednje vreme je počela da govori ocu: „Odlazi, ja te ne volim. Ti nisi dobar“.

– A šta vi sami osećate prema svom mužu?

– Ljuta sam na njega i uvređena… do suza.

Odnos oca prema detetu takođe formira mater. Na primer, ako žena ne uvažava oca deteta, tada kao reakcija otac može da ne da detetu svoju pažnju.

Dovoljno često se ponavlja jedna te ista situacija: samo što žena promeni svoj unutarnje raspoloženje prema ocu deteta, on iznenada izjavljuje da želi videti dete i učestvovati u njegovom vaspitanju. I to čak i u takvim slučajevima gde je otac duge godine ignorisao dete.

Odbačeni otac

Odbacivanje oca u porodici često dovodi od pojave intelektialne i psihičke zadrške u razvoju deteta. S druge strane, deci je lakše da izađu na kraj sa svojim problemima odrastanja, ako osećaju da ih mama i tata prihvataju onakve kakvi su.

Dete uvek „drži zastavu“ za odbačenog roditelja. Zbog čega će se on na bilo koji način sjedinjavati s njim u svojoj duši. Na primer, može da ponavlja njegove lošije osobine karaktera, ponašanja i sl. Pritom, što se više mater bude protivila, to će se više te osobine ispoljavati. I čim mama iskreno dozvoli detetu da bude sličan svom ocu, da ga voli otvovreno, kod deteta se pojavnjuje mogućnost izbora: sjedinjavati se sa ocem kroz problemnatične osobine ili ga voleti direktno – srcem.

Dete je podjednako predano mami i tati, istom snagom, ono je povezano s njima ljubavlju. Ali kada se odnosi među roditeljima zakomplikuju, dete se snagom te svoje predanosti i ljubavi duboko uključuje u probleme koji pričinjavaju bol roditeljima. Ono na sebe uzima toliko mnogo, da zaista odmah podosta olakša duševna stradanja jednog ili oboje roditelja.

 

Dete može da postane psihološki ravan roditeljima: da im bude drug, partner. Čak i psihoterapeut. A može se podići i još više, psihološki im zamenjujući roditelje. Ali to je previše i za fizičko i za psihičko zdravlje deteta. Na taj način ono ostaje bez svog oslonca – bez roditelja.

Kada mama ne voli, nema poverenja, ne uvažava ili je prosto uvređena na oca deteta, ona gledajući na dete i videći u njemu mnoge pojave oca, svesno ili nesvesno mališanu daje do znanja, da je njegov „muški deo“ loš. Ona kao da govori: „To mi se ne sviđa. Ti nisi moje dete, ako ličiš na oca“.

I iz ljubavi prema majci, a tačnije, zbog dubokog unutarnjeg stremljenja da nekako preživi u danom porodičnom sistemu, dete se ipak odriče oca, a znači i od muškog dela sebe.

Za takav otkaz dete će isuviše skupo da plati. U diši, tu svoju izdaju, sebi nikada neće oprostiti. I obavezno će sebe za to da kazni slomljenom sudbinom, lošim zdravljem, nesrećnim životom. Živeti sa takvom krivicom je neizdrživo teško, čak ako je nisu ni svesni uvek. Ali to je cena preživljavanja.

Da bi primerno osetili šta se dešava u duši deteta, pokušajte da zatvorite oči i da zamislite pred sobom dvoje vama najbližih ljudi, za koje biste ne razmišljajući dali život. A sada zamislite da se vas troje čvrsto držite za ruke na visokoj steni. Odjednom se stena na kojoj ste vi stajali počela rušiti. I vi ste se čudom zaustavili na jednom obromku stene, a dvoje za vas najdražih ljudi se drže za vaše ruke. Snagu ste potrošili i vi shvatate da dvoje nikako ne možete da izvučete. Spasti možete samo jedno od njih. Koga biste izabrali? Na to pitanje mame obično odgovaraju: „Ne, bolje da umremo svi zajedno. To je užasno!“

Istina, tako bi bilo lakše, ali uslovi života su takvi da je dete prinuđeno da učini nemogući izbor. I on ga čini. Češće u korist mame.

Predstavite sebi da ste ipak otpustili jednog čoveka, a spasli drugog.

– Šta ćete osećati prema onom koga niste mogli da spasete?

– Ogromnu, sažižuću krivicu.

A prema onom, radi koga ste to uradili?

– Mržnju.

https://www.baby.ru/blogs/post/508348188-16243080/

Izvor: Poznaj sebe