Psihijatar dr Vladimir Đurić na svojoj Facebook stranici redovno deli priče iz svoje prakse, ali i svakodnevnih situacija. Jednu od svojih objava posvetio je i TATAMA. Prenosimo vam njegovu objavu u celosti.
Autor/Izvor: Dr Vladimir Đurić/Facebook
Zamislite da ste se kao dete skoro udavili na nekom jezeru...
Da su vas oživljavali i da ste jedva pretekli...
Da se od tada nikada niste ni približili vodi...
I da ne biste u nju ušli ni po koju cenu...
I da vreme prolazi...
I da ste u jednom trenutku osvestili da to dete ima pravo da nauči da pliva...
I da ide na more...
I da ste shvatili još pogubniju činjenicu da ako mu bude nešto bilo u tom istom moru vi nećete moći da mu pomognete i da ga spasete...
I da vas je to prenerazilo...
I vraški motivisalo...
I da ste pre nekoliko dana prvi put otišli na čas plivanja na Tašmajdan...
U onaj bazen od metar i nešto...
I da su svi polaznici u vašoj grupi vama bukvalno do kolena...
Obraćaju vam se sa čiko...
I mole vas da im vežete učkur...
Da prestravljeni nekako uspevate da prođete školu plivanja...čas po čas...tresući se...
I da nekoliko meseci kasnije plivate sa svojim rođenim sinom do nekih Bova na nekom Moru...prskate se i glupirate...
Srećni što ste zajedno...
I ponosni na sebe...
Kolika je to Pobeda...
I Herojstvo...
I Hrabrost...
Heroji uostalom nikada i nisu bili ljudi koji se ne plaše...
Već ljudi koji uporno idu kroz svoje strahove ka svojim Vrednostima i Idealima...
Makar i milimetar po milimetar...
I makar pod stare dane...
Možda bismo svi mogli da naučimo od takvih ljudi...
Tate se ionako nikada i nisu merile po lepoti i ispravnosti stila kojim plivaju...vremenu koje mogu postići na 50 metara...i po tome kako im stoji kupaći...
Već po tome sa kakvom bi se sve Nemani uhvatili u koštac...i u kakav bi sve Vir skočili da spasu nekoga Svog...
Po tome koliko tu decu vole...
Koliko im je do njih stalo...
I po tome koliki su im Uzor...
Postati otac je poprilično jednostavno...
Postati Tata je s druge strane vazda bilo rezervisano za Ljudine...
