Smirivanje deteta mobilnim telefonom (odnosno kako uništavamo emocionalni razvoj dece)

Virtualne dadilje su saveznici modernih roditelja, ali ne pomažu detetu da upravlja anksioznošću, još manje svojim emocijama.

Foto: www.laptopmag.com Foto: www.laptopmag.com

Kada vidite malo dete kako se igra telefonom u kolicima, verovatno nećete pomisliti da je to nešto neobično jer je to sad već prizor koji viđamo svakog dana. Nedavno sam sa porodicom bila u jednoj poslastičarnici. Lokal je jako mali, staje svega nekoliko ljudi, a žena do nas je sa dvoje male dece sedela i razgovarala sa devojkama koje služe sladoled. Za to vreme, dete u kolicima od nepunih godinu i po dana držalo je telefon i samo puštalo video-klipove. Majka je, ćaskajući sa devojkama za pultom, ispričala kako je na zimovanju pre dve nedelje izgubila ajped, dodajući usplahireno rečenicu: “A ja kad sam s decom, ne mogu bez ajpeda, nema šanse!”. I ne brinite, priča ima srećan kraj, pošteni nalazač se javio istog dana, tako da su deca (i) zimovanje provela skrolujući.

   

Videlo se, po brendiranoj garderobi, skupim digitalnim uređajima, i vozilom na akumulator parkiranom ispred poslastičarnice da je reč o imućnoj porodici, ali odmah mi je bilo jasno – to su ljudi bogati novcem, a zapravo veoma siromašni.

Mala deca zahtevaju pažnju roditelja

U ovim vremenima u kojima nas nove tehnologije svakodnevno iznenađuju, možemo zaboraviti da, bez obzira na sav napredak koji je neminovan i koji nam donosi korist, ljudska bića moraju slediti prirodne biološke procese potrebne za zdrav razvoj.

I deo tog prirodnog i normalnog razvoja je da roditelji da provede vreme gledajući u svoju decu, slušajući ih, upijajući njihove reči. Razgovarajte, igrajte se, raspravljajte, jedite zajedno. Sve te obične stvari koje čine život, deci su potrebne isto koliko i hrana i topao dom, a daleko potrebnije od bilo kakve igračke.

Nijedan elektronski uređaj ne može pružiti pažnju koju roditelj može u bilo kojoj životnoj dobi.

Potrebno im je i vreme za igru i fizičke aktivnosti

Sva deca, tačnije, sva ljudska bića, imaju potrebu za kretanjem da bi bili zdravi. Naročito deci koja rastu i razvijaju se potrebne su igre na otvorenom, trčanje, penjanje, padanje, ponovno ustajanje i ponovno padanje, sve dok ne nauče. Tablet ili telefon nikada ne mogu pružiti ova životna iskustva.

  

Deca moraju da nauče da se nose sa frustracijom i da razviju toleranciju

Negativna osećanja i agresija su sastavni deo života u detinjstvu i odraslom dobu. Jesper Jul je rekao da prosečnom detetu koje raste u sigurnom okruženju treba čitavo detinjstvo da bi naučilo da se nosi sa negativnim emocijama i da one destruktivne razlikuje od konstruktivnih.

U modernom vremenu, jedna od ozbiljnih smetnji procesu razvoja emocionalne inteligencije i socijalnih veština su upravo digitalni uređaji. U interakciji sa njima, dete ne dobija povratnu informaciju, ne razvija empatiju, ima osećaj da su njegova osećanja jedino važna.

Zato je bitno da se vreme provedeno uz ekran svede na minimum, a vremena koje dete provodi u igri i razgovoru sa porodicom – nikada ne može biti previše.

  

Trenutno zadovoljstvo – sad i odmah – ometa proces učenja

U poslednjih petnaest ili dvadeset godina život se preokrenuo. Počeli smo da živimo na brz način u svakom pogledu: brza hrana, brze usluge i brzo i trenutno zadovoljstvo.

Deca (i odrasli) traže sve instant. Sve što zahteva strpljenje, čekanje ili dodatni napor – postalo nam je teško. Informacije su nam na jedan klik, sve što poželimo možemo pronaći u tom ekranu. Što nam je više stvari dostupno na brz i lak način, to nam je teže da uložimo određeni trud da bismo došli do postavljenog cilja. Zato što im je i zabava data kao na tacni, a da ne moraju ni da potrče, deci je danas teško kada se od njih očekuje napor ili trud da bi nešto postigli.

Elektronski uređaji zabavljaju i umiruju dete, ali ne uče ga da kontroliše i upravlja svojim emocijama

Pogledajte dvogodišnjaka dok ima čuveni “tantrum” koji je normalan deo razvoja, ali je nama, iz nekog razloga, jako teško da to prihvatimo. Niko i ništa ga ne može izvući iz drame. Ali, ako mu pružite telefon, istog trenutka će ućutati i zaboraviti zašto je plakao. Jer je pred njim svet slika koje se pokreću neverovatnom brzinom i potpuno zaokupljaju njegovu pažnju. Majka veruje da je rešila problem, ali je zapravo samo napravila još veći.

  

Sad probajte tom istom detetu da sklonite telefon, nakon 3 minuta gledanja u ekran. Drama koja će posle toga nastati biće još i veća od one koja je telefonom zataškana.

Uređaji smiruju dete dok ih koristi, ali ni u jednom trenutku mu ne pomažu da se nauči da se kontroliše.

Šta možete da uradite?

– Nemojte davati telefon u ruke deci mlađoj od 5 godina.

– Ne koristite ovu vrstu uređaja da smirite dete koje plače ili da ga zabavite kako ne biste to morali da radite vi.

– Izvodite decu napolje, svakog dana, što više.

– Dozvolite deci da im bude dosadno i da ne znaju šta će od sebe

Izvor: Zelena učionica