Da li bi profesor Kosta Vujić danas izgubio licencu

Dijalog: Forumče i profesor Kosta Vujić.

Foto: aurora.ekof.bg.ac.rs Foto: aurora.ekof.bg.ac.rs

F .: Profesore, dobar dan!

P. K. V .: Zdravo, momče. Čiji ti ono beše?

F .: Nikodimov, sa Savske padine. Vaš učenik Forumče.

P. K. V .: ??

F .: Forumče Petrović Alas. Prva klupa do prozora.

P. K. V .: Ne'm pojma!

F .: Profesore, kako ste? Dobro izgledate za svoje godine. Nisam vas video 125 godina!

P. K. V .: Gura se nekako, Forumče! Ostarilo se. Sad mi je sto osamdeset treća.

F .: I meni je sto četrdeset druga. Vi ste danas uzor svim profesorima. Svi pričaju o Vama kao o najboljem profesoru kog smo imali. O Vama se snimaju i filmovi.

P. K. V .: Forumče, baš mi je milo što sam te sreo! Kaži mi, je l 'ima još onaj Šaca na ćošku? Što je on imao dobre škembiće i prasetinu! To mi je ostalo u uspomeni.

F .: A Vi ste nama đacima ostali u uspomeni i kao profesor, i kao otac, i kao majka. Bili ste strogi, ali imali ste dušu i uvek ste nas razumeli. Niste držali do formalnosti. Za Vas, lekcija koju predajete uopšte nije ni bila važna, za Vas je bila važna samo suština! Vi nama niste ulivali suvoparno enciklopedijsko znanje, nego ste znali da iskočite iz šablona, da iskočite sa časa, čak i da ne dođete na čas! Često smo Vas tražili po kafanama, nosili smo Vas kući po potrebi, ne sećam se ni koji predmet ste mi predavali. O, kad se setim ...

P. K. V .: Hvala, Forumče. Paa, profesor svoje đake pre svega mora da nauči za život, a posle ide ostalo. Nije ni čudo što se ne sećate šta sam vam predavao i što me danas slavite. Nije lako učiti decu.

F .: Pa, mnogo ste me naučili. Postao sam glavni izvozni proizvod, ugledni naučnik, matematičar, pišem i o jeguljama, svi me cene po celom svetu. To ste me naučili!

P. K. V .: Šta znači škola u životu! Sad sam se setio da sam te jednom poslao po pijanog šarana, a mangup se vratio nazad tek na peti čas! Ali, zainteresovao sam te za ribe i to je odredilo tvoj životni put ...

F .: Daa, i pošto ste me zainteresovali za ribe, zalepili ste mi ovoliku dvojku i poslali ste me, po kazni, kod direktora, a danas biste ...

P. K. V .: Šta bih ja danas, Forumče moje milo?

F .: Danas biste Vi išli kod direktora.

P. K. V .: Kada sam ja bio profesor, direktor je dolazio kod mene. Zašto bih ja danas išao kod direktora, mangupčino jedna?

F .: Paa, znate, napravili ste niz nedopustivih pedagoških grešaka. Prvo ste me sa časa poslali u kafanu, onda ste (očinski, onako kako ste samo Vi umeli) vikali na mene pred drugim đacima, zatim ste mi dali dvojku po kazni, a ondake ste me postideli pred celim razredom uperivši prst u pravcu direktorske kancelarije , uz vrlo mrk pogled, što je sve moglo da utiče na moj psihofizičko-emotivno-kognitivni razvoj. Danas sve to predstavlja tešku povredu učeničkih i dečjih prava. Mogao sam da završim i na inkluziji.

P. K. V .: Čuješ ti, belosvetski vetropiru, je l 'ti to mene zekiš? Ili vređaš moj logički sistem kome sam te učio? Pa kad ću da te pošaljem u kafanu nego dok traje čas? Šta ćeš mi posle časa kad sam posle časa ja u kafani? A ako đaci ne slušaju svoje profesore, i ako ko čovek ne mogu da ti zalepim dvojku kad mi se hoće, šta će nam škola?

F .: Još kad bi se saznalo da sam Vam selio stvari i cepao drva i da ste mi za to poklonili trojku u trećem razredu ...

P. K. V .: Ha-ha! (Miluje me po kosi) Jes, vala, Forumče, imaš pravo, beše tako! Sve za dobru i poslušnu decu. I opet bih ti dao trojku. Da znaš da si je zaslužio. (Maše prstom i smeši mi se.)

F .: E, sada biste zbog toga izgubili licencu jer to se sada zove korupcija!

P. K. V .: Šta ti je to?

F .: Duga priča! Ali, ne biste više predavali. Šut-karta!

P. K. V .: Ček, bre, mangupe, vagabundo, matematičaru jedan, ne razumem ništa. Zašto šut-karta? Pa ja sam te spremao za život!

F .: A je l 'znate da danas ne biste mogli da me spremate za život tako lako kako vam se svidi? Morali biste prvo Vi da se spremate, da se usavršavate, da se razvijate u razvionici, da bacate aviončiće barabar sa đacima, da pišete portfolio i da sakupljate bodove ko markice kad ste bili mali. Da zivkate tate i mame, je l 'piškilo, je l' kakilo, da dreždite Na "otvorenim vratima" pa ko dođe - dođe.

P. K. V .: Užas! Pa ja danas nikada ne bih bio profesor! Bolje da te danas nisam ni sreo. Još mi samo reci da đaci danas biju profesore, pa da umrem ovde, nasred ulice.

F .: Biju, biju, kako da ne! Doduše, češće se dešava da ih gađaju jeftinim mobilnim telefonima.

P. K. V .: Nikad nisam voleo tehnologiju. Je l 'to boli?

F .: ???

Pin It

Izvor: www.fbg.org.rs