Kažu da mačka ima devet života, a Švrća iz naselja Braće Jerković je živi primer ovog pravila. Nadživeo je sve mačore u Srbiji i sada kao nosilac titule „najstariji mačak” ulazi u 26. godinu života. Staračke dane provodi u toplini doma, mazi ga i pazi porodica Škarić. Zbog njega temperatura u stanu dostiže tropsku, na tacni mu se nude sardine, paštetice i maslinke... U svakom ćošku mu je pripremljen jastučić, kad mu se ćefne da odmori stare kosti.

Ovom nekadašnjem vragolanu se baš posrećilo. O njemu se staraju ljudi koji vole životinje i veterinar Srećko Radojičić, specijalista veterinarske hirurgije.

– Švrću je još 1994. godine našla kćerka. Krenula je u prodavnicu i pre se, kako se kaže, vratila nego što je otišla. Čim je prešla prag, krenula je sa pričom: „Mama, ja moram da ti kažem, on je siroče, nema ni mamu, ni tatu, ni brata, ni sestru. On je sam na svetu.” Pretpostavila sam odmah da je reč o nekoj maci ili kuci. Uvela me je u sobu i pokazala mi malu crnu pufnicu sa krupnim začuđenim okruglim okicama. Uzela ga je na dlan i rekla: „Je l’ da je pravi Švrća, je l’ može da ostane?” – priča Irena.

Pošto se u kući već brinulo o napuštenim kucama i macama, Švrća je primljen, ali samo dok mu se ne nađe novi dom. On je bio toliko umiljat, odmah se svideo Ireninoj baki Dragici, postao njen ljubimac i ostao eto do dan-danas.

Od 2002. Švrća je počeo da poboleva. Javili su mu se pesak i kamen u bubrezima, što je za mačke izuzetno veliki problem.

– Sa Švrćom se družim i o njemu brinem od kako je imao dva meseca. Više puta je bio u kritičnom stanju, ali se uvek izvukao. Kao pacijent je saradljiv i do sada nisam nikad osetio njegove kandže ili zube. Švrćine godine, ipak, zaslužuju dužno poštovanje i on je trenutno najstariji mačak u Srbiji. Da bismo mu olakšali stare dane, dajemo mu posebne koktele za jačanje imuniteta i brinemo o njegovim bubrezima koji su oslabili. Pre dva meseca imao je baš velikih problema sa plućima, ali se uspešno izvukao. Kao i svaki deka, on kuburi sa kostoboljom, kataraktom, sve je više usporen i više mu se spava. Ali je Švrća i dalje kočoperan i ima odličan apetit – objašnjava Radojičić.

Za ovih 26 godina superdeka je više puta bio u kritičnom stanju, ali je Švrća, ističe Irena, kao feniks.

– Kada pomislimo da je gotov, on digne glavicu i začuđeno nas pogleda, kao da pita: „Šta ste mislili, da sam otišao?!”. Zahvaljujući Srećku, Švrća je već godinama na strogoj ishrani i terapijama. Najviše je vezan za moju kćerku Tatijanu koja već duže živi u inostranstvu. Čim se ona javi telefonom i on čuje njen glas, odmah počne da prede – kaže Irena. Zbog tog glasnog predenja prozvan je „traktorče”.

– Mnogi mi kažu, pusti ga, star je, trebalo bi ga uspavati. Kada vidim kakav je borac, onda ja nemam pravo da odustanem od njega. Najlakše je dići ruke, ali treba se boriti za njih. Kažu mi da je skupo lečenje, a ja pitam da li su skupe cigarete ili alkohol. Za to se uvek nađu pare. E, ja novac nađem da pomognem Švrći  – ističe Irena.

Sa dva-tri zuba koja su mu još ostala on gricka specijalne granulice, licka paštetice i prelive.

– Od domaće hrane voli sardine, jogurt, mleko bez laktoze i obožava maslinke. Godine nose svoje pa je u poslednje vreme smršao, malo mu se i dlaka izmenila, ali je on i dalje žilav. I dalje se zna da je on glavni dasa. U kući imamo još jednog mačka, četiri godine starog, po veterinaru se zove Srećko, ali ga Švrća baš ne ljubi. Pre oko dve godine su čak odmerili snage. U tom fajtu Srećko je izvukao deblji kraj. Sada Švrći više i ne prilazi. Ali ga Švrća ni sada ne ostavlja na miru. Jednom sam Srećka stavila u transporter da bi bio mir u kući, a ja završila neke poslove. Švrća je iskoristio moju nepažnju pa je bukvalno ramenom izgurao ceo transporter sve sa Srećkom u njemu do ulaznih vrata – priča Irena.

Macan koji ne gleda komšiluk

Švrća je pravi kućni mačor. Spoljni svet ga uopšte ne interesuje. Ne voli da čuči pored prozora i gleda komšiluk, a na dvadesetak centimetara od ulaznih otvorenih vrata se „ukopa”.

– Oduvek je bio malo specifičan. Nije previše ratoboran, više ima neke svoje kaprice. Hoće da je glavni. Ako mu nije sve po volji, on se toliko dere da kuća odzvanja. Voli da mu se priča i ponaša se kao neki gospodin. Istegne se koliko je dug i širok i prede, a ja moram da ga mazim dok me ruka ne zaboli – priča Irena i ističe da je njemu dozvoljeno sve.

– Nas „Elektrodistribucija” obožava. Tamo gde Švrća boravi temperatura je 28 stepeni. Mi svi padamo od toplote, a njemu to zbog bolesti bubrega, kostobolje i svih staračkih problema koje ima odgovara – kaže Irena.

Veterinar Srećko operisao aligatora i crnu mambu

Srećko Radojičić je veterinar od 1992. godine. Iza njega je mnogo intervencija, a jedna od kojih ga mnogi pamte jeste operacija najstarijeg stanovnika Zoo-vrta, aligatora Muje, kome je amputirao nogu.

– Problem je nastao kada smo pre anestezije pokušali da ga zavežemo. U jednom trenutku zamahnuo je repom i sve nas razbacao. Do sada sam operisao više divljih životinja – majmunicu, amputirao tigru rep jer mu ga je odgrizao lav, operisao tibetanskog medveda, zebru, a crnoj mambi odstranio tumor u ustima, nameštao polomljenu nogu lavice... – seća se Radojičić.

Izvor: Politika

Autor: Branka Vasiljević