Neizmerna ljubav trajala je do poslednjeg daha: Supružnici Dragica i Petar i iz Beograda i na večni počinak odlaze zajedno

Do poslednjeg daha, zaista do poslednjeg, takva ljubav vezivala je gotovo šest decenija Dragicu i Petra Vlaisavljevića iz Beograda, koji će od danas počivati zajedno

Foto: Privatna arhiva Foto: Privatna arhiva

NAD ljudskom sudbinom postoji jedna, čudesna snaga, ona koja određuje put životu, njegovom trajanju i kraju. Snaga ljubavi! Može li sa istim žarom i čarima da traje večno?

Do poslednjeg daha, zaista do poslednjeg, takva ljubav vezivala je gotovo šest decenija Dragicu i Petra Vlaisavljevića iz Beograda, koji će od danas počivati zajedno. U istoj grobnici na Novom bežanijskom groblju. Umrli su u dva dana, Dragica, 23. juna, od tuge zbog bolesti muža koja ju je strašno patila, a on - 25. Nije mogao da preboli njen odlazak.

 

Iza ovo dvoje ljudi koje ni smrt nije uspela da razdvoji, ostala je čudesna priča vredna filma ili kakvog romana. Prenosi nam tek delić, unuka Vlaisavljevića Tijana Delibašić.

- Sudbine su im se stalno preplitale - kaže devojka koja je stasavala u krilima Vlaisavljevića. - Na kraju ih je spojila. I sad, kao nekad - snažna ljubav dvoje mladih ljudi suočenih sa nebrojenim iskušenjima da sačuvaju svoju ljubav, porodicu, kućni prag i da traju do trenutka kada im je namenila da jedno bez drugoga ne odu, kako se to kaže, ni na onaj svet.

ISTINA ZA KOJOM ŽUDIM

SVET bi, sigurna sam, bio bolji da je više ovakvih kao što su bili moji Vlaisavljevići - veruje Tijana Delibašić. - Od njih sam učila i naučila kako je sve moguće kada te iskrena ljubav pokreće i vodi kroz život. Volela bih i poželela svima da imaju takav brak, razumevanje, posvećenost porodici, toplinu i utočište. Znam da ima još sličnih primera, ali da je njihova veza bila toliko snažna da ni u smrti ne budu razdvojeni. To je istina za kojom žudim, za kojom žudimo, uprkos vremenu koje je nametnulo neke druge "vrednosti".

Upoznali su se u Beogradu, ubrzo posle Drugog rata. Petar, ratno siroče iz Bosne, već završio gimnaziju i upisao Pravni fakultet, Dragica iz Like stigla da se školuje za tehničara "Vunarskog kombinata". Bila je igranka u sali "Teleoptika", svirao je mladi Boki Milošević. Tada su se zakleli na večnu ljubav. Petru je ubrzo stigao poziv za vojsku. Rastali su se u suzama. Nikada nisu zaboravili pisak lokomotive koja je zamicala put Skoplja.

 

Sekvence sećanja unuke Tijane:

- Prolazili su tada, ali i kasnije, kroz brojna iskušenja. Baka je bila prava lepotica, vredna. Po tri smene je nosila u Kombinatu. Kad sam je pitala, kako je izdržala, i u starosti je ponavljala: "Čekala sam Petra". Posle dedinog povratka njega su "videli" za rukovodioca. Nije želeo. Maštao je o mirnom životu. O porodici. To ga je i koštalo. Nije uspeo da završi fakultet, morao je da radi. Ratno siroče nije imalo nikakvu zaleđinu, završio je uz mašine "Mikrona", i proizvodnji žileta. Ali je, stalno je govorio, imao svoju ljubav koja ga je snažila i hrabrila.

Deca su im uvek bila radost

Foto: Privatna arhiva 

Vlaisavljevići su decenijama bili podstanari. Osam puta su menjali podstanarske adrese, sve dok im se nije rodila Vesna, Tijanina mama. Dobili su neveliki stan u Novom Beogradu, u bloku 70.

- I tamo sam stalno odlazila iz Mirijeva, gde su se skućili moji roditelji - kaže Tijana. - Tamo mi je bilo najlepše. Tamo nije bilo nikada povišene reči. Tamo se osećala ljubav. Oni su voleli jedno drugo, živeli jedno za drugo. Ali voleli su i komšije, porodicu mog tate u Crnoj Gori...